TAKO DIVAN, TAKO SUROV
"Parizu se ili prilagodiš, ili se razboliš" - Đ.Đ.
U prvih mesec i po dana mog boravka u Parizu, doživela sam neke od najlepših i najtežih trenutaka u svom životu. Ako ste još nedovoljno naviknuti na njega, Pariz može da učini da vam emocije rade na skroz neverovatan način i da idu u totalno neočekivanim pravcima. Može vam se desiti da se zaljubite, rasplačete na sred ulice, da zapadnete u očajanje i da osetite neverovatnu radost, i sve to u istom danu, ponekad i u isto vreme... Nešto kao pms kad mu vreme nije. A ko je doživeo nešto od toga, može da se pohvali time da je zaista osetio Pariz.
Posle par nedelja turističkog života u Parizu, obilaženja „znamenitosti“, fotkanja i šetanja uz Senu, kanale i po parkovima, viđanja sa poznanicima i kontaktiranje ko zna čijih prijatelja i poznanika, tom blaženom životu došao je kraj, a Pariz je počeo da pokazuje svoje „imigrantsko“ lice i svu surovost svoje lepote.
Budući da nisam mogla da ostanem tamo gde sam bila tih prvih par nedelja, a da su me najbliži ljudi koje sam poznavala ovde najbrutalnije ispalili, bila sam prinuđena da se privalim na gajbu rođaku jedne moje drugarice, „do kraja nedelje“ (što će se prolongirati na dobre tri nedelje)... Ruku na srce, dečko mi je stvarno izašao u susret samim tim što me je pustio da budem kod njega, ali s druge strane, nikad u životu se nisam tako loše osećala jer i to malo vremena što smo se viđali, uopšte nismo komunicirali, i oboma nam je bilo užasno neprijatno, a ja nikako nisam uspelavala da pronađem rešenje kako da mu se skinem s grbače i evakujišem iz stana jer je traženje smeštaja u Parizu jedna od najgorih stvari koja u ovom gradu može da vam se desi. To je nešto što ne može da se razume ako se ne doživi, jer je proces iznajmljivanja stana u Parizu nešto što prosečni stanovnik Beograda i Srbije prosto ne može iskustveno da pojmi.
Ako se ne ide preko preporuke, potraga se sastoji iz zvanja oglasa sa interneta, a stan možete da vidite samo u dva slučaja: ako se vlasnik stana udostoji da vam se javi (što najčešće nije slučaj nego se uključuje govorna pošta koja je po pravilu prepuna) i pritom vas ne otkači odmah kad čuje da niste Francuz/kinja, ili ako u oglasu stoji termin kolektivne posete.
Kada se ide da se gleda stan nosi se svoj „dosije“ koji sadrži vaša dokumenta, dokaz o primanjima, i naravno podatke o vašim garantima(!). Nije toliko važno da li vi imate para da platite stan, i volju da to redovno činite, važnije je da imate dobre garante sa velikim primanjima, jer bez toga vasnik stana neće hteti ni da razgovara sa vama. I onda tako svi ispred vrata čekaju da vide stan, a atmosfera je kao pred razgovor za posao, niko ni sa kim ne progovara i svi se popreko gledaju jer će vam možda baš taj neko uzeti stan iz snova ispred nosa.
U većini stanova koje sam ja na ovaj način videla ne biste želeli da držite ni psa, a ne da u njima živite. Najfantastičniji je bio stan koji sam nazvala „WC s pogledom“ nedaleko od Bastilje. To je bio neki ćumez od recimo 12m2 u kojem je wc šolja bila pored šporeta, odvojena samo tankom zavesicom, bez vrata, a tuš kabina na sred sobe!? Jedino što je tom stanu bilo dobro bila je francuska terasica sa pogledom na aveniju Ledru Rollin. Zadovoljstvo života u istoj prostoriji gde su vam wc šolja i tuš kabina koštalo je tričavih 620 evra plus troškovi.
Jedan drugi stan je bio u malo boljem stanju, ali ispred njega je sa svojim dosijejima čekalo nekih 30-tak ljudi, i kada sam napokon uspela da se dokopam da ga pogledam, mom razočarenju nije bilo kraja. To je bio stančić od nekih 17m2 sa mezaninom u koji je probijala vlaga, a na pitanje da li će stan biti namešten gazdarica je nonšalantno odgovorila: „Pa neee, to ćete vi prema vašim preferencijama!“ Cena preferencija bila je 730 evra.
Ako se ide preko preporuke, poznanika od poznanika, rođaka prijatelja vaših rođaka, oglasa u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i tome slično, onda treba biti spreman na neprijatna iznenađenja i konstantna ispaljivanja. Ispaljivanje je u Parizu inače društveno prihvatljiv oblik ponašanja, pa kad vas ispale, još se čude zašto ste se naljutili. A ja sam u tih prvih dva meseca doživela da me više puta ispale nego za više od 20 godina života u Beogradu.
Kad sam kretala u Pariz, od raznih ljudi dobila sam razne kontakte ljudi „koji mogu da mi pomognu“. Od ujaka sam dobila dva. Prvi je bio od neke njegove prijateljice s kojom sam se čula svaki dan tokom tri nedelje i koja me je isto toliko dugo zavlačila za neki stan, da bi se na kraju ispostavilo da vlasnik tog stana uopšte i nema nameru da ga izdaje (što je ona naravno mogla da sazna mnogo ranije samo da ga je pitala), a ona mi na moj očaj odgovorila nešto tipa: eto pozvala bih te da budeš kod nas neko vreme, ali znaš kako je, mi imamo samo tri sobe!? U tom trenutku ja sam u manje od 20m2 sa nepoznatim likom koji se prema meni ponaša kao da ne postojim...
Drugi kontakt je bio od strica njegovog prijatelja koji mi je bio predstavljen kao „francuski penzioner sa stanom u Parizu“. Kad sam se videla sa njim, ispostavilo se da je dekica jako simpatičan, ali beskrajno nekoristan jer em što mu je penzija manja od moje bedne stipendije, em što je stan u Parizu u kojem živi zapravo socijalni opštinski stan koji se daje starim osobama. U prevodu, dekica živi u staračkom domu, samo na malo višem nivou, ali kad u Srbiji kaže da mu je penzija 700 evra svi misle kako je to ogroman uspeh i ne razmišljajući o tome da mu otprilike toliko treba da pokrije samo najosnovnije mesečne troškove i da mu ostane za vrlo skroman život. On mi je dao brilijantnu ideju da okačim oglas da tražim stan na oglasnu tablu SPC u Parizu. Meni to samoj naravno nikad ne bi palo na pamet, ali prosto nisam mogla da ga odbijem jer je za razliku od drugih imao bar dobru volju, ako ne i mogućnosti da mi pomogne. Kako će se kasnije ispostaviti, taj oglas mi neće doneti ništa dobro.
Nakon ostavljanja oglasa u crkvi, prvo me je pozvao neki lik da dođem da vidim neki stan, a posle mi je, sat vremena pre ugovorenog gledanja, poslao poruku da je stan već izdat!? Onda je valjda zbog griže savesti (ili nečeg drugo, iako je u oglasu pisalo da tražim smeštaj a ne dečka) počeo da me zivka, da me pita kako može da mi pomogne, i da mi daje brojeve telefona nekih ljudi koji kao izdaju stanove. Između ostalog dao mi je broj od nekog mufljuza koji je navodno izdao taj stan, ali eto mogu da živim u njegovom hotelu. Za cenu ćemo se dogovoriti jer mora da vidi šta mu je slobodno, pa ako bih mogla da ga nazovem drugi put, treći put, a on da me zavlači još malo dok ja da trošim kredit.
Na oglas mi se posle nekoliko dana javila i neka nenormalna slikarka s kojom sam se u svem svom očaju dogovorila da mi izda svoj atelje na mesec dana, za 500e, pod sledećim uslovima: niko nikad ne može da mi dolazi tu, ako me neko pita ja sam njena rođaka (jer ona naravno nema pravo to da izdaje), ne mogu da koristim zaseban ulaz (iako je to bio jedan od razloga zbog kojih sam ja pristala to da iznajmim), i ako joj neko od „gostiju“ bude dolazio, oni će spavati gore u ateljeu, a ja ću spavati dole u njenom stanu, a možda će povremeno gore da drži i časove slikanja „dok ja budem na fakultetu“ (razumljivo svaki dan po ceo dan, jer šta ja imam da radim u svojoj sobi kad njoj treba!?). Posle odlaganja mog useljenja nekih nedelju dana jer „ima neke goste“, dogovorimo se u subotu da ja u ponedeljak popodne prebacim svoje stvari kod nje. U nedelju uveče me zove i kaže: „Znaš, došlo je do promeme plana, mojim gostima se baš sviđa u Parizu i rešili su da ostanu još najmanje nedelju dana. Ostaviću te sad da istelefoniraš, da se snađeš, pa ću te ja nazvati za jedno sat vremena da vidim sta si uradila.“ Na svu sreću, nikad mi se posle toga nije javila.
Kako sam ja u tom trenutku već uveliko bila najavila svoj dugo očekivani odlazak, nije bilo šanse da tu ostanem još neki dan, tako da sam istelefonirala, snašla se, popakovala najosnovnije stvari i otišla kod prijatelja koji su se tek bili uselili u stan (posle gomile peripetija), još nisu imali toplu vodu, a o višku kreveta i da ne govorimo. Prvu noć sam spavala na kamenom podu (neponovljivo iskustvo), a posle sam kupila dušek na naduvavanje za još dve noći koje sam provela kod njih, dok sam danju sa rancem na leđima, i kompjuterom klošarila po bibliotekama, bioskopima, kafićima... kako bih im što manje bila na teretu.
Pored svega, ja sam se kao svaki dobar i lepo vaspitan nerd trudila da idem i na fakultet da ipak ne propustim previše u tih prvih mesec-dva, ali sam izbegavala da uzimam da radim ekspozee i slične pisanije jer bukvalno nisam imala gde da stavim kompjuter, a ne mir da nešto zapravo i uradim. I u celoj toj agoniji priđe mi koleginica Brazilka i pita me: „Ça va?“, na šta joj ja odgovorim „Ça va pas de tout“ i ukratko joj izložim svoju kritičnu situaciju. Ona mi se posle nekoliko sati javi i kaže mi da će, ako mi to odgovara, pitati gazdu da mi izda drugu sobu u stanu u kojem ona trenutno živi i da, ako mi se dopadne, mogu tu da ostanem. I pored toga što nisam imala nekog izbora, stvarno mi se sve dopalo: i kraj, i zgrada, i soba, iako jadno nameštena, s pogledom na ulicu...
I tako je otpočela seoba Jasne na sever...
