Parizerka

NAJČEŠĆE ZABLUDE O PARIZU

Svake godine oko 30 miliona ljudi poseti Pariz što ovaj grad čini najpopularnijom turističkom destinacijom na svetu. Zbog čega turisti dolaze u Pariz? Jedni dolaze da se dive njegovoj arhitekturi koja ga svrstava u najlepše gradove Evrope i sveta, drugi zbog bogate kulturno-umetničke ponude, ali većina, rekla bih, zato što je Pariz grad sa najboljim PR-om na svetu. Pariz je grad-mit koji se već vekovima vrlo uspešno prodaje, i svake godine milioni ljudi to kupuju kao gotov proizvod, bez želje i potrebe da malo zagrebu po površini i vide šta su zaista kupili. Odatle i toliko mnogo zabluda o Parizu. A ja ću ovde pomenuti samo neke na koje sam najčešće nailazila i koje su najdublje ukorenjene u svesti ljudi iz Srbije i sa Balkana.

1. U Parizu je lepo vreme

Tokom leta, desi se ponekad da temperatura pređe 25 stepeni, i tada su svi parkovi i sve zelene površine potpuno kontaminirane ljudima koji su izašli da piknikuju i da upiju to malo sunca jer je vrlo verovatno da ga neće videti u narednih 2-3 meseca. Ako temperatura pređe 30 stepeni, ta tri dana paklenih vrućina se pamte i prepričavaju do sledećeg leta...

U jednom svom pismu Luciusu Ferčildu, Mark Tven je to ovako opisao: "...anywhere is better than Paris. Paris the cold, Paris the drizzly, Paris the rainy, Paris the damnable. More than a hundred years ago somebody asked Quin, "Did you ever see such a winter in all your life before?" "Yes," said he, "Last summer." I judge he spent his summer in Paris."

2. Ajfelova kula je u centru grada i ne računa se da ste bili u Parizu ako se niste popeli na nju

Vrlo često kad mi dođu turisti pa ih pitam gde su smešteni ili gde im se nalazi hotel, kažu mi: „Tu sam u centru, kod Ajfelove kule.“ Još češće se ispostavi da nisu ni kod Ajfelove kule nego da samo imaju pogled na nju negde sa juga Pariza.

Pariz nema tipičan centar, ali ako bi trebalo da izdvojim neki od njih, i onda bih rekla da ima više „glavnih“ centara: Châtelet, kao najveća stanica metroa gde se najveći broj linija ukršta, Hotel de Ville, gradska kuća, koja bi sigurno predstavljala centar nekog manjeg grada, Notre Dame, kao glavna gradska katedrala koja je i fizički u samom centru grada odakle je grad istorijski počeo da se razvija... ali nijedan taj centar nije blizu Ajfelove kule...

Naravno da svaki turista koji dođe u Pariz mora prvo da vidi Ajfelovu kulu (i ja nekad bacim pogled, čisto da budem sigurna da sam u Parizu), ali pored toliko lepših i zanimljivijih mesta, Ajfelova kula ne bi čak ni bila na mojoj listi stvari koje treba videti u Parizu. A ako baš imate želju da se popnete negde odakle ćete imati pogled na ceo grad, uvek bih vam pre preporučila da odete na Notre Dame ili Sacre Coeur, Montparnasse ili La Défense.

3. Parižani neće da govore engleski zato što su arogantni

Kao što se Beograđani smatraju arogantnima, tako i Parižani nose tu laskavu titulu najvećih francuskih snobova. Ali istina je u tome da većina Francuza zaista ne zna da govori engleski. Oni koji ga govore će vrlo rado iskoristiti priliku da proćaskaju sa vama, i neće imati potrebu da budu arogantni ako mogu lepo da vam odgovore na postavljena pitanja. 

Stvar je u tome što, za razliku od ljudi u Srbiji koji shvataju neophodnost učenja engleskog jezika kao jedinog načina da se dođe do informacija, Francuzima engleski ne treba toliko jer im je sve dostupno na francuskom: i video igre, i filmovi (vrlo često sinhronizovani, iako imaju sad sve više titlovanih verzija), i knjige (jer su i izdavačka i prevodilačka delatnost ogromne), a da ne govorimo o tome da je većina svih zvaničnih međunarodnih akata pisana u originalu na dva jezika – engleskom i francuskom. Baš iz tih razloga, dosta Francuza se prema engleskom ponaša onako kako se većina dece u Srbiji ophodi prema drugom stranom jeziku u školi, bilo da je to francuski, nemački, ruski, ili neki drugi jezik - nezainteresovano i nemotivisano, jer „šta će im to životu?!“

"The Parisian travels but little, he knows no language but his own, reads no literature but his own, and consequently he is pretty narrow and pretty self-sufficient. However, let us not be too sweeping; there are Frenchmen who know languages not their own: these are the waiters. Among the rest, they know English; that is, they know it on the European plan --which is to say, they can speak it, but can't understand it. They easily make themselves understood, but it is next to impossible to word an English sentence in such away as to enable them to comprehend it." – Mark Twain

Mark Tven je očigledno bio veliki fan Parižana kad je to ovako lepo objasnio, a ja ću morati da se složim sa njim, jer često ako ljudi i govore engleski, ako ne izgovorite nešto na tzv. frenglishu (engleski sa francuskim akcentom), vrlo je verovatno da vas neće odmah razumeti, pa ćete morati to da im ponovite na način koji je njima prihvatljiv da bi vas najzad razumeli...

4. Parižanke su lepe i elegantne

Parižanke-Francuskinje su uglavnom sive i mišaste. Neugledne, sitne, ne farbaju se, nikad se ne feniraju, minimalno se šminkaju, uopšte im ne predstavlja problem da nose pocepane čarape, iskrzan lak na noktima, neuparene delove odeće, puše duvan i sede na ’ladnom betonu... jer sve je to deo pariskog šarma.

Tako da, ako ste očekivali da stanete ispred Notre Dama i da vam kao u Beogradu dok stojite na Trgu pamet stane od lepote devojaka koje prolaze, to odmah zaboravite. Ako i vidite neku lepoticu, ta je sigurno strankinja, slovenskog porekla, eventualno iz neke skandinavske zemlje, moguće je i da živi u Parizu, ali Francuskinja najverovatnije nije.

Crnkinje su druga priča. Pa da razbijemo i te zablude. Kad mi neko kaže: „Znaš kakvu sam crnkinju video...“, ta rečenica može da se završi samo na dva načina. Prvi je: „kako je lepa/zgodna!“, što je, moram priznati jako redak slučaj. I drugi, i najčešći nastavak: „kako je ogromna!“. Eh da, prosto je neverovatno koliko neke crnkinje mogu da budu debele. Kao da ne jedu istu hranu i ne dišu isti vazduh s ovim francuskim miševima. A ako pomislite da neka crnkinja ima lepu kosu – nije njena (ili je perika, ili su umeci).

5. Pariz je grad ljubavi

Kao što neko reče: More like... Paris is the city of being in a (bad) relationship.

Pariz je grad ljubavi samo ako ste turista, pa sva ta romantična mesta uz Senu, zakatančivanje na Pont des Arts, izjave ljubavi i prosidbe na Ajfelovoj kuli, ispred Notre Dama ili Sacre Coeura, a onda obavezna slikanja ispred znamenitosti sa prstenom, ili još bolje - u venčanici.

I ja sam kada sam dolazila turistički mislila da je Pariz grad u kojem je najlakše zaljubiti se. I šta sam prvo uradila kad sam došla ovde da živim? – zaljubila sam se. Doduše, to je trajalo koliko i prosečna dužina turističke posete, a onda sam počela da uživam u svim čarima imigracije, pa za zaljubljenost više nisam imala ni volje ni vremena. Ni dan danas nisam sigurna da li sam se kad sam došla zaljubila u Pariz ili onog koji se u tom trenutku našao tu da me sa njim upozna... Jer, ovim gradom je tako lako manipulisati, pa vam se često pomešaju osećanja zadivljenosti prema gradu sa osećanjima zahvalnosti prema osobi koja vam ga je otkrila.

Kad govorimo o (lošim) vezama, ono što je tipično za Pariz, to je da se ovde ljudi vrlo mladi uparuju i jako rano počinju da žive zajedno. Ali ne da bi rano zasnovali porodicu, već iz mnogo praktičnijih razloga – zbog smanjenja troškova. I onda se neretko dešava da i ostaju zajedno iz vrlo praktičnih razloga, pa čak i da nastavljaju da žive zajedno kao cimeri i posle raskida jer je prekomplikovano odmah naći stan, skupo je, treba razdeliti zajedničku imovinu, itd... Još nešto što je tipično kada govorimo o ljubavi je i činjenica da mnogi razvodi ovde traju duže od brakova.

Što se tiče Francuza kao velikih zavodnika, neodoljivih latin lovera i majstora francuskih poljubaca... Ako i postoje, ja takvog još nisam upoznala.

6. Pariske ulice su modna pista

Ovo je jedan od najtipičnijih pariskih mitova. Do sad sam već mnogo puta čula razočarane komentare turista da su mislili da se ljudi u Parizu bolje oblače. Generalno, u Parizu se ljudi ne oblače previše elegantno i nisu previše šik, pa kad se samo malo više središ, čak i za bitnije prilike, odmah se osećaš kao da si se sredila kao mlada za svadbu, a i nije preterano praktično razvlačiti se po metrou u punoj ratnoj opremi, naročito uveče, osim ako ne želiš da ti se neka budala nakači na vrat. Što ne znači da nema lepo sređenih ljudi, ali to definitivno nije pravilo.

Pa tako, u Parizu možete naleteti na nekog ko izgleda kao da je sišao sa modne piste, isto kao što možete naleteti i na sve one originalne "all different all equal" likove koji su u nekom svom fazonu, pa sve to u kombinaciji sa odgovarajućim tetovažama i pirsinzima, ali, da se ne razočarate previše, možda je najveća verovatnoća da ćete sretati ljude koji izgledaju kao da su izašli ispred zgrade da bace đubre, pa eto produžili u grad. Ovde izgled zaista nije previše bitan, pa kada sednete negde, niko vas neće odmeriti od glave do pete, i stvarno je svima svejedno šta ste obukli i kako izgledate.

7. Svaki univerzitet u Parizu je Sorbona

Univerzitet Sorbona

Nedavno je Blic pisao o nekom dečku koji je „jedini primljen na Sorbonu da tamo studira prirodne nauke“. To ne samo da nije istina, nego je i nemoguće. U Parizu i pariskoj regiji ima 17 (sedamnaest!) državnih univerziteta od kojih samo univerziteti Paris 1, Paris 3 i Paris 4 nose ime Sorbona. I ni na jednom od ovih fakulteta se ne izučavaju prirodne nauke. Pa ako vam neko kaže da studira matematiku ili biologiju na Sorboni, to bi bilo  kao da vam je rekao da studira istoriju na Mašincu ili opštu književnost na ETF-u. Pritom, univerzitet na koji je taj dečko primljen, univerzitet Paris 6 Pierre et Marie Curie, je vodeći u Francuskoj, i vrlo visoko rangiran na svetskim rang listama univerziteta u oblasti prirodnih nauka, i ne razumem zašto neko to nije našao za shodno da objasni, nego je išao linijom manjeg otpora, stavio „Sorbona“ kao magičnu reč za uspeh, i nadao se da niko neće primetiti. A verovatno i nije...

8. Pariz je raj za umetnike i svi pariski umetnici žive na Montmartreu

Niče je svojevremeno rekao da za jednog umetnika ne postoji drugi dom u Evropi osim Pariza. I to je u njegovo vreme možda bilo tačno. Danas je Pariz preskup za neafirmisane umetnike, a Montmartre su preoteli turisti, pa je Place de Tertre, koji je tradicionalno bio mesto okupljanja slikara, sad preplavljen baštama restorana u kojima možete da popijete koka kolu za tričavih 10tak evra, ali i možete da pričate da ste je popili baš tu dok vas je posluživao konobar obučen u mornarsku majcu sa beretkom. A onda usput možete da nađete i nekog skrajnutog slikara da vam uradi portret na brzinu, kad ste već tu.

Ako ste ikada gledali neke starije, ne nužno francuske, filmove čija se radnja odvija u Parizu, sigurno ste primetili ona slatka potkrovlja-ateljee u kreativnom haosu umetnika, slikara ili književnika. I ja sam... Zato sam pre nego što sam došla u Pariz maštala da ću živeti u malom studiju u potkrovlju, u drvetu, sa krevetom na mezaninu i francuskom terasicom sa predivnim pogledom na grad. Moje iluzije su se srušile kad sam videla da bi ekvivalent tome, koji ja mogu da priuštim, bio sobičak od 9m2 na 6. spratu bez lifta, sa WC-om na spratu i tuš kabinom na sred sobe i prozorčetom koje gleda na krovove.

Zbog svega ovoga, predgrađa poput Ivrya, Gentillya ili Motreuila, ne toliko fensi, ali daleko pristupačnija za život, postaju logičniji izbor za umetnike od Montmartrea ili Latinske četvrti.

„Pariz je jedini grad nas svetu u kojem se umiranje od gladi još uvek smatra umetnošću.“ – Karlos Ruis Safon.

Ako je tako, svi smo mi pomalo umetnici....

9. Pariz je idealno mesto za kraći odmor, ili medeni mesec

Slikanje mladenaca na Seni kod Notre Dama

Ako hoćete da odete negde da se odmorite, ili da se posvetite novopečenom mužu ili ženi, Pariz je poslednje mesto gde treba da dođete. U Parizu se sigurno nećete odmoriti, i sasvim izvesno nećete imati vremena za još nekog osim za Pariz.

Ako dolazite na manje od dve nedelje, a po prirodi ste radoznali i interesuje vas da vidite sve najpoznatije pariske turističke atrakcije, trebaće vam vojnička disciplina, temeljno planiranje, dobra kondicija i udobne cipele. Zato patike i jesu jedan od najsigurnijih znakova raspoznavanja turista.

U zavisnosti od toga u kakvom ste raspoloženju došli, Pariz će vas za tih nekoliko dana ili skroz oduševiti, ili ćete ga totalno ishejtovati, kao neki što su putovali sa mnom za Beograd kad sam dolazila poslednji put. Prenosim deo njihovih komentara: „Pariz je precenjen, onaj Luvr nije ništa posebno, sve je preskupo, svugde je gužva, za sve ti treba metro, prljavo je, ima previše crnaca/Kineza/gejeva...“

Ako se ipak odlučite za odmor ili medeni mesec u Parizu, a ne na nekom egzotičnijem mestu sa morem i boljom klimom, želim vam da ubodete nedelju bez previše kiše i odete iz Pariza u zabludi da je ovde i inače vreme tako lepo i sunčano. :)

10. U Parizu svi žive la vie en rose

Ovo je ultimativna i najčešća zabluda svih onih koji nisu imali tu čast i zadovoljstvo da makar jedan deo svog života provedu u Parizu. Jer većina ljudi u Srbiji smatra da u Parizu ne može da ti bude loše, i da čim si tamo, sigurno uživaš, po ceo dan se diviš arhitekturi, ideš po muzejima, voziš se brodićem po Seni, šopinguješ na rasprodajama, piješ šampanjac, jedeš jastoga i crème brûlé, i barem jednom nedeljno se penješ na Ajfelovu kulu čisto da baciš pogled. I oni su tako kad su onomad bili na pet dana, još ako ih je poslužilo i lepo vreme, milina!

Zaista verujem da ne postoji lepše mesto na svetu od Pariza ako si turista. Jer turisti po pravilu imaju dve stvari koje kumulativno moraju biti ispunjene da bi se u Parizu zaista uživalo – vreme i novac. 

Ako imate višak vremena, verovatno nemate posao i gotovo sigurno nemate para da biste sebi mogli da priuštite da uživate u svemu onome što Pariz nudi. Ako imate para, onda verovatno nemate vremena jer radite negde od jutra do sutra da biste te pare zaradili. I onda kad dođe vikend, jedino što vam pada na pamet je da sednete u kola ili voz i da idete negde u Normandiju da se odmorite i od posla i od gužve i od Pariza. A ako nemate ni vremena ni para, što je nažalost slučaj sa dobrim delom populacije francuske prestonice, onda ne uživate previše u Parizu jer morate da se bavite umetnošću – preživljavanja.

A ja sad odoh da obučem svoju najnoviju Chanel malu crnu haljinu, stavim Diorov crveni karmin, naspem sebi "une petite coupe" šampanjca, sednem na terasu svog ukusno nameštenog studija u potkrovlju sa pogledom na Ajfelovu kulu, zapalim cigaretu, i uživam u plavom pariskom nebu...

Lako je meni, ja sam u Parizu! :)