Parizerka

Iako mi je „Amelija“ jedan od omiljenijih filmova, a Sacré Coeur jedna od najlepših pariskih građevina još od kad sam prvi put bila u Parizu, kad sam tek došla ovde na master i naivno počela da tražim stanove samo u određenim delovima grada, sever sam nekako uvek zaobilazila jer mi je delovao daleko od fakulteta. Spletom okolnosti posle skoro dva meseca nomadskog života i Velike seobe Jasne na sever, našla sam se na Montmartru i od tad zapravo počinje moj život u ovom gradu.

I ranije kad sam dolazila u Pariz mislila sam da je Montmartr predivan deo grada,  ali mi se nekako nije činio pogodan za život, jer sam, kao i ostali turisti uostalom, uvek gledala na brdo samo sa jedne strane, ne zalazeći iza crkve, a zapravo, ovde gde sam sad uopšte nije turistička zona iako me od nje deli svega 5 minuta i dva stepeništa.

Zanimljiv je podatak da je 1806. godine ceo Montmartr, tada zasebno naselje, imao svega 636 stanovnika, uz mnoštvo vinograda i vetrenjača, a da je 1860. za vreme barona Osmana kada je pripojen Parizu, taj broj porastao na 57000 stanovnika! Među čuvenim stanovnicima Montmartra bili su između ostalih i: Renoar,  Van Gog, Dega, Sezan, Apoliner, Brak, Pikaso... I nije slučano što su svi oni izabrali upravo Montmartr za mesto svog pariskog boravišta. Jedan od glavnih razloga bio je naravno ekonomske prirode, budući da su krajem XIX i početkom XX veka troškovi života tu bili znatno niži, ali drugi još važniji razlog je taj što je Montmartre još od keltskog vremena smatran magičnim mestom, pa su tu dolazili druidi da uberu travke za svoje napitke, a zatim su i Rimljani tu izgradili hramove Marsu i Merkuru.

U III veku dobio je ime po „Mont de martyres“ (Brdo mučenika) zahvaljujući legendi o Sen Deniju koji je bio prvi pariski biskup. Prema legendi, tokom progona hrišćana u III veku, Sen Deniju je odsečena glava koju je on nakon toga podigao sa poda i sa njom u ruci hodao deset kilometara propovedajući. Njegova statua se nalazi u jednom parku u mom komšiluku.

Na Montmartru se nalazi najstarija crkva u Parizu, l’église Saint Pierre, koja je sagrađena 1147. godine na mestu kapele iz VI veka i hrama iz rimskog perioda. I pored buke sa ulice, gomile turista koji se vrzmaju okolo i ne primećujući je, ova crkva ima ono što ja najviše volim kod crkve – mir. U današnje vreme, teško je naći crkvu koja ima mir. I da bih našla „najmirniju“ crkvu u Parizu, obišla sam ih mnogo, i naravno kako to obično biva, ono što tražim mi je bilo ispred nosa.

I naravno, druga mnogo poznatija, velelepnija ali i znatno novijeg datuma - bazilika Sacré Coeur. 1870. posle poraza Napoleona III koji je zarobljen u Pruskoj odlučeno je da se u Parizu napravi još jedna crkva, a izbor je pao na Montmartr kako bi nova bazilika mogla da se vidi iz svih delova grade 1873. dozvoljena gradnja koja će početi 12 godina kasnije, 1885. godine. Projektovao ju je arhitekta Pol Abadie koji je umro godinu dana pre nego što je gradnja i započeta, a nasledilo ga je još pet arhitekata dok crkva nije konačno zavšena 1914. ali će biti osveštana tek 1919. posle Prvog svetskog rata. Bazilika je građena u romansko-vizantijskom stilu po ugledu na Svetu Sofiju iz Carigrada i Svetog Marka iz Venecije. U njoj se nalazi najveći mozaik na svetu od 475m2, a predstavlja Hrista slavljenog od Crkve i Francuske. Do vrha kupole ima 237 stepenika, a zvonik je visok 84 metra i ima najveće zvono u Francuskoj.

Ispred crkve se pruža prelep pogled na Pariz, a stepenice su zaposednute turistima tokom cele godine. A onima kojima nije baš do penjanja, uvek ostaje „najšmekerskiji“ način da se popnu, a to je čuvena funiculaire (uspinjača) koja ide od podnožja do skoro ispred crkve i koja za svega 30tak sekinundi košta koliko i jedna neprekinuta vožnja metroom.

Sa druge strane, kod crkve St. Pierre nalazi se čuveni Place de Tertre, tzv. trg slikara, na kojem za velike pare možete da dobijete svoj ulepšani portret ili da popijete koka kolu za tričavih 10tak evra. Ali posle možete ceo život da se hvalite da vas je naslikao slikar sa Montmartra, i da ste popili piće sa pogledom na Sacré Coeur. :) A za one koji vole nadrealizam, tu je i Espace Dali, jedina stalna postavka Dalijevih radova u celoj Francuskoj.

Od ostalih zanimljivosti, u blizini je i jedini sačuvani vinograd, Clos de Montmartre, dok je poslednji pre njega uništen još 1929. godine. Nisam nikad imala tu čast i zadovoljstvo da probam ovo vino, ali sam čula da je užasno lošeg kvaliteta, a cena jedne flaše je 45 evra. Međutim, ono što je bitno je da sav prihod od prodaje vina ide u kasu za socijalna davanja 18. arondismana. Pa kad već pijete loše vino za velike pare da se dobro osećate jer to činite sa dobrim razlogom. Svake godine u oktobru slave se dani vina uz prigodne manifestacije koje se održavaju po celom kraju.

Još jedan fenomen po kojem je Montmartre poznat od kako je postao deo Pariza su bili kabarei. Najpoznatiji je naravno čuveni Moulin Rouge ispred koga se turisti svakodnevno slikaju jer većina njih nema da plati po 300 evra za večeru uz polugole cice.

Druga poznata nekadašnja vetrenjača, a kasnije kabare je Le moulin de la Galette. I naravno čuveni „Zeka“, Au lapin agile, kabare čiji je specijalitet kuće bio zečiji paprikap, a u koji su svojevremeno svraćali: Apoliner, Prust, Pikaso, Renoar, Utriljo, Brak, Modiljani, i ostala ekipa iz kraja.

Na Montmartru su još i zid na kojem na svim jezicima piše „Volim te“, Čuvena Roze kuća (La Maison rose) ovekovečena na Utriljovoj slici, Dalidina statua koja navodno kao i Julijina u Veroni pod istim uslovima donosi sreću, „Passe Muraille“ – čovek koji izlazi iz zida junak jedne priče Marsela Ajmea...

Ali da vam ne otkrivam baš sve, nadam se da ćete imati priliku da kad dođete u Pariz istražite malo čari mog predivnog kraja, a možda će neki imati i tu sreću da dobiju mene za vodiča. ;)