"Respirez Paris, cela conserve l'âme." - Victor Hugo
Danas je tačno godinu dana od kako sam došla u Pariz sa stipendijom francuske Vlade i puno snova. Živim u iznajmljenoj sobi na Montmartru, sa ne baš zavidnim životnim standardom, i „komšijskim internetom“ koji puca na svaka dva sata. Još uvek nisam završila master zbog kojeg sam došla i imam još mesec dana da kako znam i umem napišem rad koji je još uvek u prilično jadnom stanju. Dva puta nedeljno radim u muzeju Carnavalet, muzeju istorije grada Pariza, koji uprkos ranom ustajanju i količini ludaka koji tamo rade, totalno obožavam. Iako sam stalno govorila da mi je plan da nađem bogatog muža da ne bih morala ništa da radim, nisam ni blizu ostvarenja tog plana. Uprkos tome što mislim da je u Parizu za strance van EU gotovo nemoguće da nađu normalan posao, mislim da će mi i to biti lakše nego da nađem bogatog muža (ili bar siromašnog sa papirima što bi mi omogućilo lakše pronalaženje normalog posla). Sa druge strane, Pariz je tako savršen grad za turiste jer su oni jedini koji zaista imaju vremena i novca da u njemu uživaju. I ja ponekad zaboravim na sve i pretvaram se da sam turista: lutam, fotkam, i pravim se da ne govorim francuski, ili engleski (po potrebi).
Pariz mnogi nazivaju gradom ljubavi i smatraju jednim od najromantičnijih mesta na planeti. I ja sam pre nego što sam počela da živim u njemu mislila da je Pariz grad u kojem je najlakše zaljubiti se, ali sada znam da je Pariz taj u koga je najlakše zaljubiti se. Jer ako izuzmem jednu kratkotrajnu epizodicu privremene zaljubljenosti pomešane sa zahvalnošću i fasciniranošću Parizom kad sam tek bila došla, i nekog ko je zaista mogao da mi se svidi ali je bio previše busy da nađe vremena za mene, Pariz je taj u koga sam zaljubljena isto onoliko kao i prvog dana kad sam ga videla. Često imam običaj da kažem da mi je Beograd prijatelj iz detinjstva kojem uvek mogu da se vratim i za koga znam da će uvek biti tu za mene, a da mi je Pariz najveća ljubav, ali da ne znam kako će se među nama stvari odvijati. Ponekad je dovoljno da samo izađem napolje, prošetam i naudišem se Pariza i da mi sve izgleda ružičastije i dobije više smisla.
Pre godinu dana rekla sam da ću početi da pišem blog o svom životu u Parizu, i evo sad to kao pokušavam da uradim, i shvatam da ja u stvari nemam pojma kako se piše blog... Blog bi valjda trebalo da bude kratak i zanimljiv, sa mnogo slika, ili provokativan i inspirišuću, a ovo što sam ja počela da pišem pre liči na najavu još jednog romana u kojima glavni junak dolazi u Pariz, zaljubljuje se u njega i pokušava da opstane živeći u ćumezu i radeći glupave poslove ne bi li zaradio za svoje parče bageta. Tim pre što sam u poslednjih nekoliko meseci pročitala nekoliko takvih romana što je naravno ostavilo traga. Jedan od njih je i Orvelov „Down and out in Paris and London“ zbog kojeg me je svaki put kad bih potrošila pare na neku glupost savest grizla do kosti podsećajući me da ću možda i ja jednog dana doći u situaciju da neću imati šta da jedem i da ću morati da živim u sobičku kroz koji defiluju bube... U nadi da se to neće desiti, pokušaću da s vremena na vreme nakuckam neki blog o mom životu u Parizu, nekim zanimljivim mestima i fenomenima sa kojima se ovde susrećem.
