Parizerka

Oliver St. John Gogary's Pub u Dablinu

U Irskoj postoje dve najvažnije institucije: Crkva i Pab, ne nužno tim redom. Prema zvaničnim podacima više od 80% Iraca se izjašnjavaju kao katolici, 10% su anglikanci, 3% muslimani, i ostalih 6-7% čine sve ostale veroispovesti i ateisti. Nisam sigurna da li postoje zvanični podaci o tome koliko ljudi pije alkohol i redovno posećuje pabove. Ali ono u šta jesam sigurna je da uticaj Crkve slabi što pokazuju i podaci nedavno održanog referenduma o legalizaciji istopolnih brakova na kojem se 62% Iraca izjasnilo pozitivno, a Irska ušla u istoriju kao prva zemlja koja je o tom pitanju odlučila na referendumu, a ne u parlamentu.

Yes or No?

Ono što je meni bilo posebno interesantno je da su pristalice za DA i za NE sve vreme bili na 2 metra jedni od drugih, delili svoje promotivne materijale i sve je prolazilo bez ikakvih konflikata. Na svakom stubu: plakat za DA i plakat za NE, jedan pored drugog, jedan ispod drugog, bez prelepljivanja, bez skidanja i bez cepanja tuđeg. Možete li takav fer plej da zamislite u Srbiji pred bilo kakve izbore? Ja ne mogu. A da ne govorimo o stanju ljudskih prava ili o tome koliko smo mi daleko od izglasavanja jednog ovakvog zakona, ni u  parlamentu, a ne na referendumu... I zato skidam kapu Ircima na stanju svesti i savesti, i nivou civilizovanosti!

Irska ima oko 6 miliona stanovnika i 9 miliona ovaca (ni krave ne zaostaju previše), i samo jednu boju: zelenu. Za jednu tako malu zemlju, Irska ima neverovatno prepoznatljive simbole, i skoro svako bi mogao da nabroji barem tri simbola Irske bez razmišljanja, a oni koji su bar u nekoj fazi svog života slušali irsku muziku ili pročitali nešto od irske mitologije, i mnogo više.

Ono što možda niste znali je da je Irska dvojezična zemlja i ima dva jezika u zvaničnoj upotrebi, od kojih prvi zvanični jezik – irski (Gaelic ili Irish kako ga oni zovu) u svakodnevnom govoru koristi samo 3,5% stanovništva uglavnom u zapadnom delu zemlje i na Aranskim ostrvima, ali ga svi imaju kao obavezan predmet u školama. Irski je i zvanični jezik Evropske unije iako se velika većina Iraca u svakodnevnom govoru služi engleskim, koji je drugi zvanični jezik. Irski je bio uzor Tolkinu za vilenjački, i jako melodično i nekako drevno zvuči, a pisanje mu je potpuno ne fonetsko, pa ono što je napisano ne liči baš previše na ono što je izgovoreno. Sva obaveštenja i uputstva su prvo napisana na irskom pa onda na engleskom bez obzira na to što prosečan Irac jedva da ume da pročita natpis na irskom. Bolji đaci i oni koji su više pazili na časovima će moći i da proćaskaju na irskom, a jedna devojka nam je rekla da od irskog u školi naučila samo da pita da li sme da izađe u WC i da li može dobiti šolju čaja. Dovoljno.

U Irskoj voze pogrešnom stranom ulice (kao i Britanci, Australijanci, Indijci ili Južnoafrikanci), pa ako su vas ceo život učili da gledate levo pa desno kad prelazite ulicu, onda nema nade da ćete se lako odvići od te navike. Na svu sreću, a verovatno i zbog učestalih nesreća, napisali su na ulici gde da gledate, pa ako zaboravite, možete da se podsetite. Svaki autobus je double decker bez obzira na to koliko su uske ulice kojima treba da vozi, a semafori za pešake imaju tri svetla – crveno, žuto i zeleno, i uputstvo za upotrebu.

Dve slavine

Svaki lavabo ima dve slavine – jednu za toplu, jednu za hladnu vodu. I ne, nije mi jasno kako se ruke peru vodom optimalne temperature, ali levu možete da spržite a desnu da perete hladnom, što je vrlo praktično. Na svu sreću, skapirali su da tuš ipak treba da bude samo jedan. :)

Ono što smo primetili je da Irci ne rade u ugostiteljstvu, ali ih zato ima koji drže reklame na ulicama. U hostelu u Dablinu naleteli smo na Hrvata iz Rijeke koji nam je preporučio odličan bar sa dobrom klopom i pristupačnim cenama - O'Neill's Bar, u hostelu u Golveju radi Brazilac, u trećem hostelu Kanađanka, u restoranu irske kuhinje popričali smo sa dve Bugarke, dok neki Albanci drže italijanski restoran u Golveju.

I kad već pomenuh hranu, da kažem reč-dve i o tome (jer više ne bih ni mogla). Za razliku od kineske ili francuske, irska kuhinja i nije toliko raznovrsna, i može se svesti na svega 3-4 glavna jela: čuveni irski gulaš sa ovčetinom (Irish stew), čobansku pitu (shepard’s pie), pohovanu ribu sa pomfritom (fish and chips), i sve to posluženo sa hlebom i – puterom. A od pića je tu nezaobilazni viski (in a jar), i naravno: Guinness.

ROCKY ROAD TO DUBLIN

While in the merry month of May, from me home I started

Left the girls of Tuam nearly brokenhearted

Saluted father dear, kissed me darling mother

Drank a pint of beer, me grief and tears to smother

The Dubliners - Rocky Road To Dublin

Autobus u Dablinu

Mislim da bih u Dablinu mogla da živim. Nije veliki, oko petsto hiljada stanovnika u gradu, i oko milion i trista hiljada sa predgrađima, a opet ima sve što jedna metropola treba da ima, i nijedno veliko dešavanje ili koncert ga ne zaobilaze. Nije grandiozan kao Pariz, daleko je manji i deluje pitomije. Na momente me je prilično podsećao na Beograd, osim što u Beogradu nema toliko stranaca i znamenitosti (ili nisu iskorišćene onako kako bi trebalo), ali ima taj neki životni momenat koji im je jako sličan.

I dnevni i noćni život u Dablinu je prilično buran, ali ne i toliko brz kao u Parizu. Ljudi su opušteniji, a opet deluje da sve to nekako solidno funkcioniše. Radnim danima, muzika trešti samo do ponoći, a posle možete negde da odete da jedete i da se otreznite na miru.

Univerzitetska biblioteka Triniti koledža

Od znamenitosti ne treba propustiti Triniti koledž (Trinity college), biblioteku i čuvenu Book of Kells napisanu početkom IX veku, koja se smatra jednom od najlepših knjiga iz tog perioda. Kao odličnu pripremu za to iskustvo, predlažem gledanje jako simpatičnog animiranog filma „The Secret of Kells“ koji na lep način opisuje kako je Knjiga iz Kelsa nastala.

Na Triniti koledžu je i Naučna galerija (Dublin’s Science Gallery) za one koji više vole nauku od istorije i umetnosti.

Dublin castle i njegovu biblioteku (Chester Beatty Library) takođe ne treba propustiti, a i tu je ulaz besplatan.

Marš biblioteka

Pored dve već pomenute i mnogo poznatije biblioteke, potpuno slučajno otkriveni biser je Marsh's Library koja se nalazi tik uz katedralu svetog Patrika u kojoj je Džejms Džojs provodio vreme u pisanju i čitanju knjiga, a čak je i spominje u nekim svojim delima. U zadnjem delu biblioteke su tri kaveza u kojima su zaključavali monahe da ne bi iznosili knjige u nameri da ih nikad ne vrate, nego su kad završe sa čitanjem morali da vrate onaj broj knjiga koji su zadužili. Adekvatno poređenje bi bilo sa vraćanjem artikala kad izađete iz kabine za probanje u butiku.

Za nekog ko živi u Parizu, Nacionalna galerija Irske (The National Gallery of Ireland) nudi prilično mršav izbor dela u odnosu na jedan Luvr ili Orsej, ali ono što je dobro je što su postavke, kako stalna tako i privremene, besplatne, pa ništa ne gubite ako bacite pogled. Ali budući da je veći  deo Galerije trenutno zatvoren zbog renoviranja, ne treba očekivati previše.

St Patrick's Chatedral

Od crkava, najpoznatija u Dablinu je naravno katedrala svetog Patrika (Saint Patrick’s Cathedral), najvećeg irskog sveca i misionara koji je posle burnog i razvratnog života primio hrišćanstvo i raširio ga među sunarodnicima, dok je druga najpoznatija i najveća katedrala Christ Church. U obe crkve se ulaz plaća po 6 evra, pa ako niste baš zaljubljeni u katoličku arhitekturu, možete nešto i da preskočite, naročito što se za ulaz u svaku čeka u redu.

Guiness za slikanje

Većina znamenitosti u Dablinu je besplatna i to treba iskoristiti. Ono što nije besplatno, a treba videti je muzej pivare Guinness, naročito ako volite pivo jer u cenu karte od 18 evra ulazi i krigla piva. Čak je i meni koja uopšte ne pijem pivo ovo bilo prilično interesantno iskustvo, a za njega treba izdvojiti najmanje tri sata da se sve lepo obiđe, slika, i na kraju iskulira i popije pivo u nekom od tri bara koja se nalaze u okviru muzeja.

Dablin je grad na moru, ali je centar grada okrenut od mora, tako da osim reke Lifi (Liffey) koja protiče kroz grad i uliva se u more, od mora nismo videli mnogo, između ostalog i zbog ogromnog peščanog pojasa koji se nalazi između grada i mora. Možda bismo da smo otišli na drugu stranu stigli do vode, ali s obzirom na vrlo ograničeno vreme, odlazak do dablinskog mora je ostavljen za neki drugi put...

THE SHIRE OF KERRY

Kao velikoj ljubiteljki (da ne kažem fanu) Tolkinovog dela, mojoj sreći nije bilo kraja kad sam videla da nam se hostel u Kilarniju (Killarney) nalazi odmah pored bara koji se zove The Shire, i koji je, kako ću ubrzo izguglati, jedini tematski bar u Irskoj urađen potpuno u stilu Hobita i Gospodara prstenova.

Kilarni je sladak planinski gradić na nekih tri sata vozom od Dablina, i jedan je od centara Keri okruga. Administrativni centar je Trale (Tralee), ali pošto je Kilarni bolje pozicioniran za obilazak čitavog Kerija, izabrali smo ga za našu sledeću stanicu u Irskoj.

Za tako malo mesto, noćni život je prilično dinamičan, i bar u desetak pabova je vikendom živa muzika, da svako nađe ono što mu odgovara. Mi smo se odlučili za instrumentalnu irsku muziku sa dve violine, gajdama, flautom, mandolinom i gitarom. I zvučalo je odlično.

Posle noći u pabu, sutrašnji obilazak Prstena Kerija (Ring of Kerry) započeli smo kako i dolikuje, irskom kafom (sa viskijem ili bejlisom), jer i u Irskoj kao i u Srbiji smatraju da nema ništa bolje od čašice alkohola na prazan stomak.

Inače, Prsten Kerija je samo mali deo Divljeg atlantskog puta (Wild Atlantic Way) koji se prostire celom zapadnom ivicom ostrva i kao takav predstavlja najduži put uz obalu na svetu.

Priroda Kerija je predivna, a pored silnih ovaca i krava, okrug Keri je poznat i po svojim neobičnim lokalnim festivalima, od kojih je najpoznatiji The Puck Fair u Kilorglinu (Killorglin) ne bi li se nekako zabavili. Ovaj festival verovatno datira još iz paganskog perioda, traje tri dana i održava se svake godine sredinom avgusta, a najbitniji detalj je da se svake godine ulovi po jedan divlji jarac koji se potom kruniše za kralja, i onda se oko njega igra i peva dok traje festival, a posle ga navodno obeleže i vrate u divljinu da im se ne bi desilo da dve godine za redom imaju istog kralja.

Ali to i nije najbizarniji festival u Irskoj. Po meni, još bizarniji je Matchmaking festival u Lisodvarni (Lisdoonvarna), u okrugu Kler (Clare), koji je jedan od najstarijih festivala u Irskoj, i najveći tog tipa u Evropi, na kojem se, i pored savremenih tehnologija ljudi svake godine okupljaju na tom mestu ne bi li našli svoju srodnu dušu. Sve se obavlja posredstvom ovlašćenih matchamkera, ili provodadžija, koji su u Irskoj isključivo muškarci (u Srbiji su to uglavnom žene) i koji na osnovu intervjua sa zainteresovanim mladićima i devojkama određuju ko bi sa kim dobro funkcionisao. Navodno se 9 od 10 parova sklopljenih na ovaj način za vreme festivala na kraju i odluči za brak, ne nužno i dugotrajan i uspešan, ali ima i takvih.

Pored magične prirode, mora, jezera, znamenitosti poput ostataka zamkova, i vrlo informativne priče našeg vozača-vodiča, usput smo videli i performans lokalnog čobanina i njegova dva ovčarska psa koji na komendu šetaju ovce levo-desno, gore-dole, izdvajaju određene ovce i kontrolišu kretanje stada. Budući da performans košta 5 evra, a bilo je dva autobusa da ga gleda samo kad smo mi bili, ovaj čobanin prilično lepo živi od šoubiznisa, pa više i ne mora da uzgaja ovce za druge svrhe. 

U nastavku obilaska Kerija svratili smo u Scarriff Inn na ručak, i ako je verovati tabli ispred krčme, tu je trebalo da uživamo u najboljem pogledu u Irskoj. Nažalost, mi ga od magle nismo videli, ali smo zato jeli odličan Irish stew i čobansku pitu, uz najbolji kolač od šargarepe koji sam probala.

U povratku za Kilarni obišli smo Snim (Sneem), simpatično mestašce na istoimenoj reci, i nacionalni park Kilarni gde smo se zaustavili na mestu koje se zove Ladies View (pogled dama), sa kojeg se pruža predivan pogled na tri jezera, a koje je navodno dobilo ime po tome što su upravo na tom mestu dvorske dame čekale britansku kraljicu Viktoriju prilikom njene posete okrugu Keri sredinom XIX veka.

Ladies View

GALWAY GIRL(S)

King's Head Bar

Posle obilaska Kerija, i vrlo dramatičnog izletanja iz jednog i uletanja u drugi autobus minut pred polazak, krenuli smo na našu sledeću destinaciju – Golvej.

Pristanište

U Golveju smo bili u odličnom Kinlay hostelu, na samom glavnom gradskom trgu (Eyre Square), a najveći utisak iz ovog grada su mi ostavile slobodne žene golvejske. Prvo veče koje smo proveli u Golveju, vreme je bilo jako loše. Kiša, vetar, magla... I dok sam ja na sebi imala duboke cipele, pantalone, i još pet slojeva odeće, sve u skladu sa uputstvima Nade Macure, devojke su se okolo šetale – gole. Kratke suknjice, haljinice, mnoge bez dugih rukava, bez čarapa, u sandalicama... Jer valjda su isplanirale da za tu određenu priliku nose te haljine i te sandale, pa sad ako padne kiša, i temperatura se spusti ispod 10 stepeni, nema veze, odabrani outfit ne sme da trpi.

Pošto je Golvej poznat po svom noćnom životu, i mi smo obišli nekoliko najpoznatijih pabova, i prošetali po gradu, ali osim nekoliko crkava, mostova, španskog luka iz XVI veka i ostataka sedišta crvenog Erla (Hall of the Red Earl), u samom gradu nema previše znamenitosti, ali zato u samom orugu da se obiđe mnogo više.

Nacionalni akvarijum Irske u Golveju

Sledećih dana vreme je bilo mnogo lepše, čak je i sunce pomaljalo s vremena na vreme, tako da smo mogli da se prošetamo po gradu, i odemo do Solthila (Salthill), predgrađa Golveja, da „pipnemo vodu“ i vidimo, hranimo i mazimo ribe u Nacionalnom akvarijumu Irske. Ako ste bili u Barseloni, ili u nekom većem akvarijumu, ovaj će vam biti smešan, ali baš zato što je tako mali, i nema previše posetilaca, svi zaposleni su bili vrlo raspoloženi da nam sve objasne, da nam daju da držimo krabu, da hranimo slatkovodne ribe i mazimo koi i ostale šarane jer nemaju zube pa su bezopasni, a i navikli na turiste.

ARANSKA OSTRVA

Na brodu

Centralni događaj ovog otkrivanje Irske, bila je jedanaestočasovna tura (od 9h do 20h) koja je kretala iz Golveja i obuhvatala obilazak Aranskih ostrva, tačnije jednog od tri ostva, i klifove Mohera sa vode i sa kopna.

Tura je započela vožnjom kroz nacionalni park Buren (Burren), da bismo stigli do pristaništa u Dulinu (Doolin) odakle smo se brodićem prevezli do najbližeg i najmanjeg Aranskog ostrva Inišir (Inisheer na engleskom i Inis Óirr na irskom kako ga njegovi stanovnici pišu) gde smo imali nekih dva sata za razgledanje.

Aranska ostrva su tri ostrva u golvejskom zalivu. Na prva dva manja stanuje po oko 200-300 stanovnika, dok na trećem i najvećem ostrvu živi oko 1000 ljudi. Ono što je specifično za ova ostrva je da im je maternji jezik irski i da su dugo bili prilično odsečeni od civilizacije. Danas nije tako, svi stanovnici govore engleski, ostva se svakodnevno obilaze turistički, a postoje i redovne linije brodom iz Golveja i Dulina, kao i malim avionima, pa svako od tri ostva ima i svoj mali aerodrom.

Zidine Inišira

Ono što je ostalo od ranije je da se stanovnici i dalje najviše bave ribolovom i stočarstvom, a poznati su aranski džemperi, šalovi, kape, rukavice, i sve što se pravi od vune. Ali kako to inače biva, sve što je kvalitetno (a pritom ima i dobar marketing) - košta. Tako da za jedan džemper treba izdvojiti najmanje 50tak evra, za bolji šal oko 40 evra itd...

Ostrvo koje smo mi posetili naseljava nešto manje od 300 stanovnika, a sve kuće su grupisane na stranu ostva bližu obali Irske dok je druga polovina ostrva potpuno nenaseljena. Površina ostva je samo 8km2, a u prečniku ima oko 3km. Ostaci O’Brajanove tvrđave (O'Brien's fort) iz XV veka nalaze se na najvišoj tačci ostrva.

Olupina broda Plassey

Pored tvrđave, i nema previše drugih znamenitosti. Ostaci nekoliko crkava iz srednjeg veka, svetionik, i nasukana olupina teretnog broda Plassey koji se na obalu nasukao 1960. godine.  Zahvaljujući odličnoj reakciji i organizovanosti jedne grupe lokalaca, svi članovi posade broda su spaseni i bezbedno izvučeni na ostrvo.

Aranski delfin

Ono što je neobično, to je da je celo ostrvo isparcelisano zidovima napravljenim od naslaganog kamenja, verovatno da bi se zelene površine i pašnjaci za ovce i krave sačuvali od erozije uzrokovane vetrom i kišom, ali i da bi se u ranijim vremenima tvrđava sačuvala od potencijalnih napadača.

Posle obilaska ostrva, čaja i kolačića u lokalnom kafiću, i pravog bonusa posete ostvu u vidu delfina koji je jedno vreme plivao oko broda, zaputili smo se na drugi deo naše ture – obilazak njihovog veličanstva:

CLIFFS OF MOHER

Pogled na klifove sa vode

U prvobitnom planu puta, klifovi Mohera su bili potpuno izostavljeni, što zbog nedostatka vremena, što zbog moje neopravdane sumnje u njihovu veličanstvenost, jer sam mislila da sve to izgleda mnogo bolje na fotografijama nego uživo. Prevarila sam se. Nijedna fotografija ne može da dočara osećaj kad gledate u more sa visine od preko 200 metara.

Pre penjanja na klifove, obilazak smo započeli sa mora, brodićem po kome je šibao vetar, a ljudi se gurali po palubi ne bi li uhvatili što bolju startnu poziciju za fotografisanje kad se približimo liticama. Sa mora klifovi izgledaju impresivno, ljudi na vrhu sićušno, a oko stena se roje jata ptica. Vazdušni prostor oko klifova je zabranjen za letenje jer je to najveće stanište ptica u celoj Irskoj. Na moje veliko oduševljenje, uspela sam da ugledam i puffina (na srpskom je to neka vrsta gnjurca, na hrvatskom njorka, u nedostatku boljeg prevoda), ali nisam uspela i da ga slikam.

Posle obilaska klifova sa vode i iz brodića, autobusom smo se popeli do Centra za posetioce (Visitor Centre) u kojem mogu da se gledaju projekcije o klifovima, kupe suveniri, popije kafa... Sve to smo preskočili, i odmah požurili da se popnemo gore i što pre bacimo pogled sa litica. 

Najbolje od svega je što se klifovi Mohera ne nalaze u Francuskoj nego u Irskoj. Jer bi se u Francuskoj već oformio red i uvele bezbedonosne mere tako da ne biste ivici mogli da se približite ni na 10 metara. Ovako, Irci jesu stavili neku kamenu ogradicu na kojoj se nalaze znakovi upozorenja i imena poginulih na tom mestu (pet osoba je poginulo tokom prošle godine), ali dozvoljeno je, tj. nije zabranjeno, da se ta ograda preskoči, i da se na sopstvenu odgovornost približi ivici i prepusti na milost i nemilost ovim veličanstvenim liticama. Jer kao što je vozač našeg autobusa rekao: „Klifovi nisu opasni, opasni su ljudi.“

Nikad nisam imala strah od visine, skakala sam i bandži, i sa nekih visokih stena u vodu, i sa 10tke na Tašu, a jedna od želja mi je da skočim s padobranom, ali ipak nisam smela (ili htela) previše da se približavam ivici. Ne iz straha da pogledam dole, nego zato što ako se okliznem, ili se tlo ispod mene odvali (a to na klifovima neretko dešava), šanse da preživim su mi iste kao i da avion počne da pada dok sam ja u njemu.

Naravno, to me uopšte nije sprečilo da istog trenutka kad sam videla da je moguće, preskočim tu ogradu, prošetam putem kojim se ređe ide i bacim pogled na podnožje u koje biju talasi u nadi da ću spaziti još nekog pafina. U isto vreme sam osećala neizmerno divljenje prirodi, i užas da bi samo jedan pogrešan korak mogao da mi bude poslednji. Na sreću, nijedan nije bio. Ali iskustvo je bilo jedinstveno, i nadam se ponovljivo.

(AFTER) SEVEN DRUNKEN NIGHTS

Posle obilaska Dablina, Kilarnija, Prstena Kerija, Golveja, Aranskih ostrva, klifova Mohera... vožnje avionom, vozom, autobusom i brodom, posle nedelju dana bančenja po pabovima, i taman pre nego što ističe teško stečena viza, ponovo smo se vratili u Dablin odakle je poletao avion za veliki prljavi grad – Pariz.

I za kraj, jedna lepa tradicionalna irska čestitka: